Antić Milica je mlada književnica koja je publiku oduševila romanom ,,Maskara''. Više o romanu, kao i o Miličinom radu možete saznati ako nastavite sa čitanjem. Uživajte!
Draga Milice , Vaš novi roman “Maskara” izašao je ove godine . Da li možete ukratko da ga predstavite našim čitaocima koji još uvek nisu imali prilike da ga pročitaju ?
Tako je, “Maskara” je objavljena u septembru ove godine. Iako na prvi pogled deluje kao još jedan ljubavni roman čija je tematika večna kontraverza – ljubav između pripadnika dve vere, neću biti pristrasna ako kažem da sam i ovaj roman napisala sa namerom da bude drugačiji. Radnja romana otpočinje u 2007. godini kada Jelena, studentkinja iz Beograda, dobija stipendiju za studijsko putovanje u Alžir. Tamo, u čudnom i neprijatnom susretu upoznaje Kalila, čoveka koji je odrastao u maloj, mediteranskoj varošici u kući tradicionalne, religiozne i patrijarhalno ustrojene porodice. Kada po završetku putovanja odluči da se vrati u Alžir ne bi li ga ponovo srela, trenutak Jelenine borbezapočinje. Ona se sukobljava sa kulturološkim razlikama, nepoznatim običajima i konzervativnim poimanjima nove sredine, ali i sa činjenicom da je Kalilu obećana druga žena. Vrlo brzo uviđa da žene u jednoj islamskoj zemlji nemaju mnogo prava, ali svesno prihvata takav život čak i nakon što sazna istinu o Kalilovoj prošlosti. Godine čine da razlike izblede i da Jelena navikne na retko napuštanje visokih zidova svog novog doma, sve dok vest o vojnim sukobima i novom građanskom ratu kao sena ne padne na Alžir. Zajedno sa Kalilom odlučuje da pobegne iz zemlje, ali nakon što ih vojska u tome spreči, Kalil po naređenju vlasti odlazi na kilometrima udaljeno ratište, pravo u sigurnu smrt. Rastrzana između želje da ostane i čeka vesti o Kalilu i pobude da napusti zemlju, Jelena saznaje vest koja će je zauvek promeniti.
Ukratko, “Maskara” je priča o muškarcu i ženi koji su zarad ljubavi okrenuli leđa običajima, usprotivili se vlasti i do samog kraja verovali u sebe i jedno u drugo.
Kako je izgledao kreativni proces nastajanja pomenutog romana ?
Bilo je potrebno pet meseci predanog rada da bi roman dobio izgled kakav sam želela. Pisala sam ga sa ljubavlju i to upravo ljubavlju prema pisanju. Vreme sam osim za pisanje, koristila i za istraživanje i čitanje o Alžiru. Odlučila sam se baš za Alžir zato što mislim da je ova zemlja na našim prostorima nepoznanica. Kao neko ko je učio arapski jezik i izučavao orijentalistiku na studijama, želela sam da kroz brojne opise čitaocima približim Magreb, njegovu kulturu i tradiciju, kuhinju i rej muziku. U roman sam uvrstila preko sto izraza na arapskom jeziku zbog čega smatram da je ovo prava knjiga za one koji žele da se kroz književnost i čitanje upoznaju sa ovim jezikom. Mnogi događaji koje sam spomenula u romanu su istiniti, ali sam za potrebe ove priče dozvolila sebi slobodu da ih izmenim i smestim u neko drugo vremensko razdoblje.
Moram da spomenem da sam na samom početku pisanja ovog romana bila sumnjičava jer mi se tema činila kao nešto što je već čitano i prevaziđeno, ali priznajem da me je sadašnji izgled romana iznenadio i otklonio te sumnje. Inspiracije mi nikada ne fali, ali često moje raspoloženje utiče na to da li ću je iskoristiti. Pre nego što bilo šta napišem trudim se da zamislim određenu scenu, što mi kasnije pomaže da opisi budu autentični onoliko koliko je to kroz pisanu reč moguće.
Tematika koju obradjujete u romanu je u istočnjačkoj kulturi I dalje veoma kontraverzna I izbegavana . Da li mislite da će se u narednom periodu to promeniti , obzirom da sada živimo modernom vremenu ?
Ukratko, mislim da ne. Da neće biti promena po tom pitanju, što je i prirodno, jer svaka razlika u načinu života i njegovom shvatanju budi strah od nepoznatog koji kasnije pokreće upravo taj razdor među našim svetovima. Tema istočnjačke tradicije i islama je sama po sebi osetljiva i zaista je vrlo lako biti shvaćen na pogrešan način zbog čega sam se trudila da ostanem u sredini – da moje pisanje i moje reči ostanu neutralne i da ne prevagnu ni ka onome dobrom u istočnjačkoj kulturi, ali ni ka tome da postanu osuda istočnog sveta. Razlike treba poštovati, najviše zato što smo u nečijem pogledu i mi određena “razlika”.
Zašto baš naslov “Maskara “ ?
Želela sam da u jednoj reči predstavim celu priču, ali sa druge strane, težila sam ka tome da naslov mog romana bude intrigantan. Iako je prva pomisao nakon naslova “Maskara” baš ona maskara za trepavice, zapravo se radi o mediteranskom gradu Maskara na severozapadu Alžira. Upravo u taj grad glavna junakinja romana odlazi u svoj prvi susret sa ovom zemljom.
Koji su Vaši planovi za budućnosti , da li imate u planu izdavanje još nekog romana ?
Planovi za budućnost su da nastavim da pišem i vratim se učenju norveškog jezika. Volim da istaknem da bez obzira što je prva stupila na književnu scenu, “Maskara” nije moj prvi napisani roman. Od detinjstva pišem, ali sam ozbiljnije svemu tome pristupila 2017. godine kada je nastala, kako u šali često kažem, “praverzija” jednog od romana koje pripremam. Tako u ovom momentu imam tri romana na kojima radim i koji su u različitim fazama. Dva bih svrstala u trilere, jer kao neko ko voli da ih čita, sebe u budućnosti vidim i kao pisca trilera, a za treći roman još uvek odlučujem u kom će žanru završiti.
Za kraj , koje su prema Vašem mišljenju , top 3 knjige koje svako treba da pročita ?
Smatram da svako treba da čita ono za šta se interesuje i što mu odgovara. Zato ću samo navesti tri knjige koje su na mene u poslednje vreme ostavile utisak:
“Džejkobova odbrana” – Vilijam Landej,
“Vladar iz senke” – Donato Karizi,
“Biser koji je slomio školjku” – Nadija Hašimi.
Autor: Irena Brajović
Add comment
Comments