,,Ne volim toliko da pričam o poslu" - Pavle Jerinić za BabyPluto.rs

Kako je izgledao Vaš početak karijere i prve audicije? Kako ste znali da je gluma pravi izbor za Vas?

Mnogo je manje posla bilo na televiziji i filmu nego danas, tako da se i mnogo teže dolazilo do uloga. Ova ekspanzija je mnogo doprinela tome da vidimo neka nova, sveža lica,
pa samim tim više i verujemo u ono što gledamo. Sa druge strane, u isto vreme sam krčio polako svoj put u pozorištu, dobijao uloge na audicijama, dok ih je još bilo i sad sam skoro devet godina

stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu. Ni dan danas nisam siguran da li je gluma pravi izbor za mene. Kad sam bio klinac i hteo da izadjem na prijemni, mislio sam da je to jedino što umem da

radim. To je naravno bila grozna zabluda. Da li bi mi bilo bolje da sam bio u sportu, učio jezike, bavio se novinarstvom, putovao...? Moguće. Ali to sad već ne mogu da znam. 

Obzirom da ste sin poznatog glumca, Bravislava Jerinića, da li ste se susreli sa upoređivanjem sa njim i kritikama zbog toga?

Branka i mene nisu poredili do sada jer je to prosto nemoguće. Ni fizički, ni u kontekstu stila glume, uloga, itd. A nešto kapiram da nema ni potrebe da nas porede. Što se tiče kritika, ne znam 

za njih. Sumnjam da ih nije bilo, ali do mene još nisu doprle. Nikad nisam razmišljao o tome. Sve što bih možda imao da kažem na tu temu, moj rad govori umesto mene.

Ko je za Vas uvek tu da Vas pohvali, ali i da Vas kritikuje i daje sugestije?

Roditelji hvale, ja sebe kritikujem, supruga daje sugestije.

Koji dosadašnji projekat Vam je najdraži, a koji je bio najveći izazov?

Ima ih baš dosta. Do sada se srećom nisam često nalazio u situaciji da radim ono što ne volim, a moram, ili što mi je bilo baš odbojno. To se desilo svega dva puta za 13 godina karijere. Prva velika predstava, prvi put na velikoj sceni Narodnog pozorišta, ''Figarova ženidba i razvod'' u režiji Slobodana Unkovskog mi je duboko urezana u sećanje. Najlepši rad u pozorištu do sada. Zatim predstava naše trupe ''Ludum Ludum'' - ''Izuj se'', koju smo napravili od 0 dinara, za koju smo scenografiju bukvalno nalazili na smetlištu i na kraju uspeli da izguramo do kraja i u dve večeri do poslednjeg mesta napunimo veliku salu Dečjeg kulturnog centra Beograda koja broji 400 mesta i nastavili da je igramo naredne tri godine. Za to smo imali veliku pomoć i podršku Centra i pokojne Donke Špiček, kojoj ćemo zauvek biti zahvalni.

Što se filma tiče ''Kralj Petar I'' je bilo veoma izazovno raditi, pre svega zbog teme koja je meni intimno bitna, a ne iz nekih populističkih, površnih, grudobušačkih razloga, a zatim i zbog uslova. Sve vreme snimanja sam bio u eksterijeru, na terenu, u bitkama, u šinjelima, na 35 stepeni, na konjima... Bilo je vrlo uzbudljivo raditi taj film. 

Kakva su iskustva sa snimanja serije ,,Igra sudbine”?

 Nešto sa čime se do sada nisam susreo je rad kakav je na seriji ''Igra sudbine''. Takodje vrlo izazovno, zbog tempa i količine rada. Trebalo mi je malo vremena dok se uhodam u taj ritam, dok se naviknem na nove okolnosti.
Sad to već ide kao po loju. Vrlo sam zadovoljan i trudim se svaki dan da naučim nešto. Dosta razmišljam o tome šta sam uradio, šta mogu da popravim, šta je bilo dobro, šta nije, šta sam mislio da će da izgleda super, a sada vidim 

da nije trebalo to baš tako da uradim... Sjajna je ekipa, dosta se podržavamo medjusobno i nadam se da će da traje dugo. Gledanost je apsolutno neverovatna i hvala svima što nas prate i daju nam vetar u ledja.

Pozorište ili film?

U suštini i jedno i drugo, ali ti uvek nedostaje ono čega ima manje. Dok sam godinama bio čak preaktivan u pozorištu, mnogo mi je nedostajao film i tv. Došlo je do toga da sam se pozorišta zasitio, uz sve okolnosti koje su pratile Narodno pozorište proteklih par godina... Ali sam napravio pauzu od godinu i po dana kako nisam imao premijeru, pa mi se čini da bih mogao polako da se vraćam na tu stranu. Ipak film i tv mi je i dalje broj jedan. Čini mi se da bih mogao da snimam 24h i da se ne umorim. Jedino kako to mogu da opišem je - glad...

Zbog trenutne situacije su nam svima ograničene mogućnosti za letovanje i provode. Kako planirate da provedete ovo leto?

 Definitivno u Srbiji. Ovo je sjajna i jedinstvena prilika da mnogo bolje upoznamo svoju zemlju i da zbog toga naučimo mnogo više da je cenimo. Možda ćemo tako više ceniti jedni druge, pa i sebe.

Koji film je na Vas ostavio poseban utisak i preporučujete da se pogleda?

 U poslednje vreme, film ''1917''. Neverovatno kako je vešto, čak maestralno snimljen taj film i prosto mi je neverovatno kako je moguće da nije dobio oskara i za scenografiju, jer su napravili celo bojno polje, razrušen grad, rovove, katakombe - sve da bi to izgledalo kao da ste tu zajedno sa njima. Više od 90 posto filma je u eksterijeru, radjen u prirodnom osvetljenju, ali su i noćne scene rešene apsolutno briljantno! Snimljen je iz samo nekoliko kadrova, toliko dobro, da sam nakon filma ostao satima na youtube-u tražeći kako je sniman taj film. Ja sam malo zaludjenik za ratne filmove, pa bih o tome mogao još dugo da pričam... Ali neka. Ljudi, pogledajte taj film.

Da li ste ikada sanjali o karijeri u Hollywood-u ili ste oduvek želeli da karijeru gradite isključivo na našim prostorima?

Iskreno, ne razmišljam o tome. Stvarno nisam jedan od onih glumaca koji je time preokupiran. Čak ne volim toliko ni da pričam o poslu. Naši ljudi vole da dižu u nebesa kad neko ponekad ode na zapad, ili sada već i na istok i dobije ulogu, ma koliko ona bila velika ili mala, prave od njih heroje, kao da su uspeli da urade ne znam ni ja šta. Da se razumemo, nemam nikakvu nameru da nipodaštavam bilo čiji trud, naprotiv, svaka čast.  Ali uopšteno, glupo je imati tako usku sliku o tome šta je bitno. Za mene su heroji humanitarci, vatrogasci, prosvetari kojima je stvarno stalo do dece kojima predaju, medicinski radnici koji nam spašavaju šivote, itd. Da li ću ikada dobiti ulogu u Holivudu? Meni to stvarno nije bitno. Lepo je ako se ukaže prilika. Ali neću tući glavom kroz zid da bih je dobio.